среда, 24. јун 2015.

ДРЖЕЋИ БОГА ЗА РУКУ

Сунчано јутро на планини је као стварање света. 


Господар Светлости прелива лишће и траве полираним сребром, дугачке сенке мреже Простор скривајући заостале чете Таме. 



У даљини, кроз измаглицу се постројавају брда, облa као леђа старих, зелених слонова. 


Врхови крошњи се повијају и исправљају – то брада Господара Ветрова мери Време – до Потопа је још далеко.

После подне је покушао да преброји нијансе зелене и код двадесете изгубио рачун. 

Увече је добио подсмешљиви коментар – појавио се први свитац треперећи хладном, аветињски-зеленом; хиљаду првом нијансом зелене боје. 


Врлудао је изнад тамних трава као заблудели дух који тражи тог уображеног Мерача Природе.

Негде у њему, обасјана сећањима на јутро, одјекнула је мелодија умирујућег ритма и моћног тоналитета: гитара Карлоса Сантане у којој је обитавао сам Свевишњи када је стварао овај свет. 


Рођен сам с жељом да држим Бога за руку, каже Сантана. Никада нисам свирао због новца, нити због славе. Желео сам да ме људи обожавају као што су волели мог оца. Када сам имао пет година, видео сам колико се људи диве мом оцу, његовом гласу и виолини. Тада сам рекао: То је оно што желим. А када сам имао седам, он ме је научио како да то постигнем, како да свирајући виолину причам са птицама. Открио ми је кд који разумеју и животиње, и биљке, и људи. Као и Марли или Колтрејн, имам унивезални тон, који говори ко сам. Људи чују једну ноту и знају све о мени”.

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар